Pravo na grešku

Iako sam spominjala perfekcionizam i njegov uticaj na čovekov život, u smislu uslovnog vrednovanja sebe i emotivnih posledica koje osoba čitav život proživljava iznova i iznova, jedan njegov aspekt je posebno važan, jer je direktno povezan i sa osećanjem životnog uspeha, a to je pravo na grešku.

Zamislite jednog perfekcionistu (sigurno imate nekoga u svom okruženju, ako niste i vi sami) i njegov odnos prema samoj mogućnosti da nešto ne uradi kako treba (po patološkim standardima, naravno). Sama zamišljena predstava gde je nešto urađeno polovično ili potpuno pogrešno dovodi do blokade, jer je za takvu osobu manje bolno da ne uradi ništa nego da se nosi sa osećanjem neuspeha, osrednjosti, neizuzetnosti.

Svuda oko nas postoje izuzetni pojedinci, natprosečni, kvalitetni, ali koji u toku svog odrastanja nisu imali pravo, dozvolu da greše, već su svoju izuzetnost morali da dokažu time što su iz prvog puta morali biti apsolutno uspešni i efikasni… Zamislite koliki je to pritisak za jedno biće u razvoju. I onda se dogodi da takve osobe zbog prevelikog tereta koji bi nosili svaki put kada bi se proveravala njihova uspešnost, jednostavno odustanu od realizacije svojih potencijala. Ne vode ni pobednički ni gubitnički život, već jednostavno životare, puštaju da ih pojede vreme i neko ambiciozniji sa „po manje mozga“, a ko ima dozvolu da bude običan i da se zbog toga oseća dobro. Možda neko od njih u svom privatnom kutku radi nešto posebno, maštovito, inovativno, ali to često ne ugleda svetlost dana, već ostaje samo kao mala satisfakcija, kao pas koji lizanjem vida svoje rane, jer jedino tako dobija osećaj da je nešto korisno uradio za sebe. Da li možete da pojmite koliki je to gubitak za celo čovečanstvo, a tek za život tog pojedinca.

Kada biste pitali odakle to potiče i kako to sprečiti, prvi odgovor je u prepoznavanju vaših očekivanja od dece. Kakvi ste prema njima kada nevešto barataju viljuškom dok jedu, ili olovkom dok crtaju. Šta im poručujete kada iz škole donesu trojku ili na priredbi odbiju da recituju pesmicu. Da li imaju pravo da budu obični, pa makar zato vi izgubili materijal da se hvalite u društvu, da li im je dozvoljeno da u nečemu budu loši a da i dalje to sa uživanjem rade? Jer, perfekcionizam nastaje zato što dete zaključi da mora biti savršeno da bi zaslužilo roditeljsku ljubav. Nema tu neke nejasnoće niti drugog objašnjenja. Koren je uvek u tim nerealnim očekivanjima.

Ovo govorim iz vlastitog iskustva, jer sam kao malo dete već osećala veliku nelagodnost ako se u nekoj aktivnosti nisam odmah osećala dobro i uspešno. Ako ne bih uspela iz prve ili bi to zahtevalo neki veći napor, uglavnom sam odustajala. Možda nisam imala pravu podršku ili nisam znala kako da je prihvatim. Na moju veliku nesreću, ja jesam bila u mnogim stvarima natprosečna (sada to mogu da kažem, a da se ne osećam kao da hvalim konja koji hramlje, a ja hoću da ga podvalim za trke) i uspevala sam iz prve da postignem mnogo toga. Problem bi nastajao kada je trebalo da nešto ponovo uradim, jer sam već postavila toliko visok standard da je bilo psihički zamorno svaki put se boriti sa mogućnošću da ću sledeći put biti lošija, jer je to prosto bilo neprihvatljivo.

Umesto da imate razvojni put od pokušaja i pogrešaka, pa vežbom do savršenstva, kod perfekcionista je put potpuno drugačiji – first time right a za posle se slikaj, jer ti ostaje samo da strepiš da ćeš jednom zabrljati i onda će svi pamtiti taj neuspeh, a zaboraviti tvoja ranija postignuća. Mislim da se to jako lepo primećuje kod sportista, od kojih se očekuje da su uvek na visini zadatka, maksimalne fizičke i psihičke spremnosti i kojima se teško prašta poraz, jer su nekada bili bolji. Najgore je što društvo usvoji te kriterijume i surovo kažnjava sve ispod njih. Zato sam napravila dogovor sa suprugom da nam se deca nikada neće profesionalno baviti nekim sportom. Cena je prevelika za toliku nesreću.

Jedno vreme sam redovno pratila emisiju „Šaptač psima“ gde je autor emisije, Cezar Milan, nalazio neverovatne načine da od agresivnih, depresivnih i uopšte problematičnih pasa napravi potpuno funkcionalne pse koji su dalje nastavljali svoje živote zadovoljni (a i na veliko zadovoljstvo njihovih vlasnika). Sećam se da je skoro u svakoj emisiji govorio o ponašanjima kod pasa koja nisu bila adekvatna i na koja su se vlasnici žalili. Neočekivano, on je ta ponašanja doživljavao i objašnjavao potpuno drugačije. Uvek je govorio da su sva ta ponašanja idealna prilika za korekciju ponašanja i da upravo kada se psi ne ponašaju po pravilima on ima priliku da ih nauči nešto novo i da ih bolje upozna. Uvek je ostajao u tim situacijama miran i te njihove „greške“ je koristio da bi ih korigovao. To sam zapamtila zato što mi je bio odličan primer kako se neko stručan u svojoj oblasti ne oseća obeshrabreno kada se suočava sa problemima već ih koristi na najbolji način, da iz njih uči.

Greške i treba da imaju tu funkciju, da nas uče i da nam budu na korist, jer ako ne prođete ceo proces saznavanja, bićete zakinuti za mnoga iskustva. Zamislite da vas neko samo prebaci svakih deset godina na sledeću etapu života, a da usput niste iskustveno prošli to vreme. Da odlučite da se spasete od grešaka, neuspeha, razočaranja i da čekate svakih deset godina nov životni ciklus. Kakvi biste bili iznutra? Šta biste o sebi saznali? Da li bi vam život bio privlačan za življenje ili biste se osećali kao robot koji procesira informacije bez uticaja na njih? Koliko osoba bi zaista menjalo svoj život, da može drugačije, bezbolnije da ga proživi… Možda zvuči kao primamljiva ideja, ali tu prestaje ljudskost, a počinje obitavanje.

Meni moj perfekcionizam najviše smeta na poslu, jer se nekada upecam u celu tu priču uslovnog vrednovanja i prosto izgorim dokazujući kako sam efikasna, vredna te „ogromne“ plate, a pri tom se plašeći da li ću uvek moći da ispunim postavljena očekivanja. Kada se ubacim u ceo taj film osećam izuzetnu napetost i neprijatnost, jer aktiviram bazično osećanje „bezvrednosti“ i onu dobru staru „Ćuti di si, ni za di si nisi“ i svaki put moram sa sobom da popričam i ublažim taj stres. Nekada mi u tome pomaže zamišljanje da nešto nisam uradila i šta je najgore što bi se zbog toga moglo dogoditi i onda shvatim da se sve može popraviti, ako su očekivanja realna, a ako nisu to je već druga priča i problem vremena u kojem živimo. Dok sam još radila u školi, nekada se dešavalo da su nam na čas dolazili prosvetni savetnici, inspektori, itd. i onda su svi bili maksimalno uzmuvani jer su hteli da se pokažu u najboljem svetlu. Ta atmosfera nije ni mene zaobišla i već sam bila poluluda od napetosti kada mi je moj dobri drug Sveta dao sledeći savet:„Ti kada uđeš odmah napravi grešku i posle toga možeš da se opustiš, jer se najgore već dogodilo“. Svesno ili nesvesno baš to mi se i dogodilo i sve je prošlo mnogo lakše, jer sam sebi to dozvolila.

Zamislite neku situaciju koja vam je izuzetno važna i gde želite da zablistate, ali baš zato što vam je toliko važna u vama izaziva veliku tenziju. E sada probajte da smislite kakvu grešku biste u toj situaciji mogli da napravite, a koja vam je ranije izgledala neprihvatljivo i prvo u mašti realizujte tu grešku. Šta je najgore što se može dogoditi? Šta god to bilo, preživećete – i daćete sebi dozvolu na grešku. Dozvola koja je jednako važna kao dozvola na život (ako mene pitate). Napravite tu prvu grešku, sledeća će vam pasti mnogo lakše i tako do izlečenja (ili do otkaza, ali otkaza koji će imati važnu životnu lekciju, makar je tada ne videli).

Iskoristiću priliku da za kraj ubacim jedan citat o greškama koji ukratko objašnjava suštinu svega prethodno rečenog: „Najbitnija stvar koju možete načiniti je greška – ne možete ništa naučiti iz savršenstva“. Adam Ozborn

Mirjana Lukač