DA LI PSIHOTERAPIJA POMAŽE?

Jul mesec. Sunce užeglo. Sedim na terasi  kafića sa drugaricom, koja mi upravo saopštila da je poznati, perspektivni mladi režiser oduzeo sebi život, bacivši se sa stena u more. Navodno, godinama je išao na psihoterapiju. „A da li psihoterapija pomaže?“ – upita me. Da, pomaže! Ali ona ne garantuje mogućnost izbegavanja letalnog ishoda! Kao što nijedna druga vrsta pomoći to ne može garantovati. Pacijenti umiru na operacionom stolu, umiru od posledica lečenja. Ne može se svako spasiti. Jedina izvesnost u životu jeste da ćemo svi umreti.

Previše je psihoterapijskih škola i pravaca na tržištu, kao inače svega. Pa, kako onda u tom moru odabrati ono što meni najviše odgovara? Bitno je da znate šta želite. Neki žele prosto da se ispričaju sa neutralnom osobom; da se izventiliraju. Neko želi savet. A neko dolazi sa jasnim ciljevima, kakav bi želeo da bude nakon terapijskih sesija. U zavisnosti od ambicioznosti cilja, zavisi i dužina terapije.

Kada sam se pre 18 godina opredeljivala za psihoterapijski pravac, odabrala sam onaj koji nudi najbrže rezultate, koji daje jasne strategije za rešavanje mentalnih problema. Povela sam se instant svetom u kojem živimo.  Jedno od glavnih propagandnih rečenica tog pravca je bila: „Mi rešavamo problem za 16-ak seansi, a sa ponekim problemima se možemo uhvatiti u koštac i kroz samo jednu produženu seansu!“, za razliku od psihodinamski orijentisanih škola, koja nude rešenja tek nakon godina i godina analize.

Promena je najmerljivija kroz opažanje PONAŠANJA. Šta radimo, kako se ophodimo prema sebi, prema drugima, kako najbližima, tako i u profesionalnom svetu? Kroz ponašanje se najlakše primeti kako se osećamo. Naime, neko ko je depresivan, vuče ga krevet, zapostavlja ličnu higijenu, kao i higijenu prostora u kome živi, zanemaruje svoje svakodnevne obaveze, nema volje ni za šta. Osoba koja doživljava intenzivne strahove, najčešće izbegava izvore svog straha – ukoliko je strah fobičan, izbegava na primer: zatvoreni ili otvoreni prostor, određene životinje, visinu, socijalne situacije… napredak se primeti kada osoba bude uspešna u suočavanju sa izvorima svog straha, kao i bude funkcionalna u svim segmentima bitnim za njen život. Kada govorimo o traumatiziranima, njima terapija pomaže da obrade traumatična iskustva, kako se ne bi uzrujavala povodom  njih u budućnosti, da ih prihvate.

Psihoze su tvrd orah i kod njih je neminovna kombinacija farmakoterapije i psihoterapije. Najčešće, naš medicinski model se i zaustavlja na terapiji lekovima, jer se kao cilj postavlja: održavanje stanja na istom nivou što duže; jer nam je poznato da je psihoza progresivna bolest, koja dovodi do potpunog osiromašenja ličnosti i njene disfunkcionalnosti. Međutim, postoje svetli primer psihoterapijske prakse (npr. bračni bar Goulding) koji su veoma posvećeno i požrtvovano radili sa psihotičnim pacijentima i postizali veoma dobre rezultate.

Jedina kategorija mentalnih poremećaja gde je upitna efikasnost psihoterapije jesu POREMEĆAJI LIČNOSTI. Pošto se radi o poremećaju karaktera, a znamo da je karakter nešto što se gradi decenijama, obrasci ponašanja su duboko usađeni, često osobe sa poremećajem ličnosti i ne uviđaju da imaju problem, te izostaje motivisanost da se išta menja. Promena je moguća kada postoje tri vrste uvida: (1) da problem postoji; (2) da problem stvaram JA; (3) samo aktivnom radom na tom problemu mogu da ga rešim.

Od izuzetne je važnosti ostvariti dobar savez sa svojim psihoterapeutom. Taj odnos se gradi kroz nekoliko seansi. Stičete poverenje. Lagano se otvarate. U nekim momentima dolazi do regresije na tom putu, kada se udaljavate, gubite tlo pod nogama, potom vraćate. Ukoliko ne možete da izgradite odnos poverenja, savet je da menjate terapeuta.

Pitanje na početku ovog teksta je pogrešno formulisano. Ono je u stvari glasilo: Da li psihoterapija može sprečiti suicid? – Odgovor je kategoričko: NE! Bez obzira, što postoji praksa potpisivanja tzv. Antisuicidalnog ugovora sa klijentom, koji verbalizuje suicidalne tendencije; ono ne može sprečiti osobu da ne postupi suprotno od ugovorom garantovanog.

U dehumanizovanom svetu, humanistički pristup psihoterapeuta i te kako pomaže. Studije to dokazuju, potvrđuju. Tome u prilog govori i naša praksa, koju ne pratimo sa tako striktnom metodologijom, već brojimo osmehe, povratke svojim porodicama, uspehe na poslu, dolaske na kontrolne seanse, koje postaju puka formalnost i budu prožeta vedrinom.  

irena banda