Simbioza vs. Distanca

Koliko nas mašta o idiličnim porodičnim odnosima, gde je podrška uvek prisutna, uvek adekvatna, gde se osećamo prihvaćeno i znamo da možemo biti svoji… Da, šta god da nam se desi ili da mi uradimo, možemo to reći, podeliti, dobiti potrebno razumevanje, bez osude. Takvi odnosi podrazumevaju i jasne granice između osoba, gde svako poštuje privatnost i intimni prostor druge osobe, a u njega ulazi samo po pozivu.

Baveći se temom porodičnih odnosa, psiholozi smatraju da postoje 3 vrste porodica koje se razlikuju upravo po granicama koje postoje između njenih članova. Na jednoj strani imamo simbiotske porodice, njoj potpuno suprotne su distancirane porodice, a u sredini su one sa zdravim granicama. Već iz ovoga je jasno da su simbioza i distanca nezdravi načini funkcionisanja.

U simbiotskim porodicama ne postoje jasne granice između njenih članova i dolazi do prevelikog međusobnog mešanja, kao da zamislite grane dva drveta koje se vremenom toliko isprepliću da im postaje nemoguće da prežive odvojeno i kada biste hteli da iščupate jedno drvo, morali biste i drugo. U ovakvim porodicama često možete čuti izjave tipa „mi smo jako bliski i povezani“, gde se to doživljava kao vrhunska vrednost i kompliment, ali kada se to gleda sa strane jasno je da ti odnosi nisu funkcionalni. Zašto, možda se pitate? Šta ima loše u tome što se čujem sa roditeljima svaki dan, ili što sam odlučila da ostanem u zajednici sa njima čak i posle udaje, ili zašto ne bih roditeljima pričala o mom porodičnom životu, mužu, svekrvi, intimnom svetu… Zato što time dozvoljavate da drugi ljudi utiču na vaše mišljenje u meri u kojoj ne bi smeli i zato što ih uplićete u odnose na način koji donosi samo komplikacije. Zamislite da ste se posvađali sa mužem i brže bolje pojurili da to ispričate mami. Ona će naravno stati na Vašu stranu i dozvoliti sebi rafal izjava o njemu, počev od toga što ste pogrešili kada je niste poslušali i ipak se udali za takvog „probisveta“. U tom trenutku Vama će prijati da sve izbacite iz sebe, ali realnost je takva da ćete se Vi sa mužem (verovatno) pomiriti, a Vaša mama će pojesti g__no i samo će razmišljati da li ćete sada Vi mužu preneti njene reči osude. To je samo jedan primer nezdrave simbioze. Generalni problem kod simbiotskih odnosa jeste što se Vi osećate emocionalno odgovorni za druge osobe, jer time što Vam se pretereno poveravaju, one očekuju da se Vi o njima brinete i onda kada to ne bi smelo. Deca često doživljavaju obrnutu simbiozu, kada, umesto da se roditelj brine o njima, dete brine o svom roditelju. To se dešava zato što su roditelji u lošim brakovima i nemaju adekvatno zadovoljene emocionalne potrebe. Takvi roditelji „emocionalno zlostavljaju“ svoju decu, time što od njih očekuju da ih usrećuju, da budu tužni kada se oni ne osećaju dobro, da ostanu kod kuće umesto da se zezaju sa društvom, jer eto mama ima baš loš dan. Da je ovo ozbiljan i prisutan problem ukazuju sledeće činjenice: odrasle osobe umesto da se osamostale i odu od kuće, ostaju mnoooooogo duže u porodičnom domu, a neke ga nikada ni ne napuste. Ima onih koji kao odu, ali tako funkcionišu u braku, da taj odnos miniraju od početka kako bi se „mirne“ savesti ponovo vratili kući. To se dešava i muškarcima i ženama. Problem je što je takvo ponašanje rezultat ranih odluka, a što smo odluke doneli ranije u životu, to ih je teže promeniti. Mi ih nismo ni svesni, a one apsolutno utiču na sve segmente našeg života. Kažu da jedna odrasla i nezavisna osoba treba da održava kontakt sa svojim roditeljima tako što će ih zvati telefonom jednom nedeljno, a videti ih jednom mesečno, čak i ako žive u istoj ulici. Razmislite sada gde ste Vi od toga?  

Sa druge strane, distancirane porodice imaju potpuno drugu patologiju. Osobe u takvim porodicama imaju zabranu na bliskost i uvek se osećaju neprijatno kada se dešavaju situacije u kojima doživljavaju jače emocije, jer znaju da će ostalima biti neprijatno ako te emocije javno pokažu. Oni rano nauče da svoje emocije ne pokazuju i potiskuju, jer je sredina neprijateljska za takva ponašanja. Deca koja odrastaju u takvim porodicama imaju i međusobno problem sa bliskošću i uvek osećaju neku tugu što nisu bili bliži sa svojim bratom ili sestrom (ja znam da je tako), ali je neprijatnost uvek prevelika i svako se radije vraća na ranije naučena ponašanja distance nego da krši „porodične“ zakone. Nije nemoguća misija to promeniti, ali bez stručne pomoći i velikog truda samo sigurno neće. Takve osobe se prepoznaju po nekoj hladnoći u kontaktu, koja čak podseća na aroganciju (a u stvari je strah od otkrivanja ranjivosti) i, po pravilu, velikoj zatvorenosti. Porodični odnosi su hladni i lišeni podrške i razumevanja i često može doći do potpunog prekidanja kontakta, što su članovi stariji. Neretko deca odlaze daleko bez razmišljanja, dok bi oni simbiotski već zamrli od tuge.

Na pola puta se nalaze oni retki koji su imali zdrave i adekvatne odnose, gde se zna kada je ok umešati se i nešto zahtevati, a kada je potrebno jednostavno ne reagovati i pustiti stvari da idu svojim tokom. Ja možda poznajem tek poneku takvu porodicu i ono što mislim da je osnova njihovog zdravlja jeste korektna komunikacija i međusobno uvažavanje. Tu su retke situacije da se neko oseća manje vredan kao osoba, već se svakom posvećuje potrebno vreme i rešavaju problemi. Svima je jasno šta je lični prostor i prisutno je poštovanje, a o svemu može da se pregovara i diskutuje (nema zabranjenih tema).

Često se dešava da odrasli ljudi kada biraju svog partnera, biraju upravo sebi suprotnost u smislu porodičnih granica. Pogledajte malo oko sebe (i u sebe) i videćete da su najčešće kombinacije brakova gde jedna osoba dolazi iz simbiotske, a druga iz distancirane porodice. Upravo tom kombinacijom ljudi pokušavaju da nadomeste svoj gubitak (jedni manjak bliskosti, drugi manjak slobode) i u idealnom slučaju ti odnosi se nivelišu i daju potrebnu sredinu. Što su osobe svesnije svojih „korena“ to im je lakše da ih menjaju. Oni iz simbioze vide drugu krajnost i hladnoću, pa sami prave svoju kombinaciju bliskosti sa granicama, a oni distancirani vide međusobna gušenja i zavisnost, pa odlučuju u kojoj meri će dozvoliti narušavanje intime.

A svi ostali biraju osobe koje potiču iz istog tipa porodica pa svoju patologiju uspešno prenose sa kolena na koleno, sve dok se ne pojavi neki pionir, spreman da napravi razliku. Ako to niste Vi, možda bude Vaš unuk ili unuka… Bilo bi dobro da se ta promena desi već u trećoj generaciji, ako ne može ranije. Jer, svako ima pravo na svoj život, nezavisan, slobodan, emocionalan, šaren.

Mirjana Lukač