Ljudska priroda

Razmišljajući na temu suštinske promene ljudske prirode, da li je ona zaista moguća, a takođe da li je ona zaista i potrebna, jednoznačnog odgovora nema. Tema kojom se bave prirodne, društvene i one nauke negde između, a zadovoljavajući odgovor ja još nisam našla – tako da ću se usuditi i dati svoje mišljenje o navedenom „problemu“.

Ono što se u narodu često čuje i čega se ljudi najviše i drže jeste da su ljudi nepromenljiva ili teško promenljiva kategorija, da ono što osoba menja jesu neka ponašanja i stavovi, ali da osobine ličnosti ostaju konstantne. Takvo tumačenje daje neko osećanje sigurnosti, jer je lakše nositi se sa poznatim, ma koliko negativno bilo, nego uvek biti u neizvesnosti oko odnosa sa drugom osobom. I tako osobe svrstavamo u kategorije simpatičan/antipatičan, prodoran/metiljav, atraktivan/neugledan, inteligentan/priglup, itd, pa ko je kakvu sreću imao kod ostavljanja prvog utiska, tako mu se posle i odnos razvija ili ne razvija.

Ja sam mišljenja da su suštinske promene kod ljudi moguće, da neke dolaze prirodno procesom sazrevanja, druge su rezultat učenja i izbora najboljeg, a veliki broj nastaje zbog spoljašnjih uticaja. Kada osoba ne bira neke teške životne situacije, a one joj se ipak dešavaju, to dovodi do potrebe za prilagođavanjem, a što je situacija teža i trajnija i taj proces ima jači uticaj. Većina nas zna za neko iskustvo zbog kojeg je osetila neku trajnu promenu svoje duše i često žal za prošlim vremenom ili prošlom osobom. Upravo ti spoljašnji događaji su ono što najviše dovodi do procesa promena. Svi mi imamo neku genetsku osnovu i karakteristike od kojih ne možemo pobeći, ali ih spoljašnji uticaji najviše oblikuju, kako u pozitivnom tako i u negativnom pravcu. Uvek se setim priča iz medicinske struke da svi mi imamo „potencijal“ za razvoj različitih bolesti, ali da od načina života i spoljašnjih okolnosti zavisi da li će se ti okidači aktivirati ili će osoba živeti u „tihom neznanju“. Isto to važi i za psihičke karakteristike i psihičko blagostanje ili nastanak bolesti.

Kada sam prvi put radila jedan test ličnosti, rezultat na jednoj skali mi je bio umereno ekstrovertna osoba. Za one koji ne znaju šta to znači, opis bi otprilike zvučao da su to iznad proseka društvene osobe koje brzo sklapaju površna prijateljstva a izbegavaju bliskost, da su uvek raspoložene za sticanje novih iskustava i željne avantura, da nisu previše pouzdane i u velikoj meri su egocentrične. U tom momentu taj opis mi je savršeno i odgovarao. Nekoliko godina kasnije moj život se promenio iz korena, proživela neke teške trenutke, sazrela i moralno napredovala (mada smatram da je to celoživotni proces, ali mi se dopada smer koji sam kao odrasla osoba izabrala). Ja ponovo radim isti test i moj rezultat na istoj skali ovog puta pokazuje da sam umereni introvert. Promena za čak dve kategorije, u psihološkom smislu. Karakteristike ovakvih osoba su potpuno drugačije: preferira mir, i mali krug prijatelja u koje ima poverenje, ne voli uzbuđenja niti nepredvidljive situacije, voli da bude dosledna u svom ponašanju i osoba u koju se možeš pouzdati, izbegava socijalne kontakte… U tom momentu to je bio opis koji mi je tada odgovarao. Da mi je neko rekao ranije da je to moguće, mislila bih da nema pojma šta govori, ali ja sam doživela potpune transformacije i znam da je glavni uzrok bio sam život. Koliko sam bila sigurna da je ono prvo moja priroda, toliko sam se kasnije uverila da je korenita promena moguća. Nekoliko godina kasnije, dolazim na prosek, sama biram kada ću ispoljiti koji deo moje prirode, jer sam prihvatila da mogu biti sve i da različite situacije aktiviraju različite obrasce. Sada želim da od obe strane uzmem najbolje i budem sebi najbolja, a ne rob nekih moranja. I to je celoživotni zadatak, ali za razliku od nekih ovaj mi se dopada. Da slobodno odlučim kada ću biti „zvezda“ večeri, a kada ću proći neprimećeno, koliko ću se u neki odnos investirati ili održati distancu, kome ću pokloniti osmeh ili biti iron lady.

U prilog mogućnosti promene govori i podatak da rezultati psiholoških testiranja važe samo 6 meseci, jer se smatra da samo u tom periodu mogu da imaju prediktivnu vrednost, a da je posle toga moguće da kod osobe nastane promena koja se mora proveriti. Ovo se sigurno ne odnosi na sve aspekte ličnosti, ali za neke kategorije mogućnost promene je velika. Ja to volim da posmatram kao razvoj u pozitivnom smeru, iako je i ovaj drugi isto toliko prisutan. Uzmete za primer osobu koja je izrazito nesigurna, nezadovoljna, neasertivna i u jednom momentu registrujete takvo opšte stanje. Zamislimo da ta osoba doživi takve uvide zbog kojih shvati da ne mora da živi na taj način, da promeni uslove zbog kojih je nezadovoljna, da izabere one aktivnosti zbog kojih će joj ojačati samopouzdanja, a time i sposobnost zalaganja za sebe… Samo za trenutak zamislite takvu osobu. Ko će se usuditi da kaže da tu promena nije nastupila? Mene uvek raduje kada čujem i vidim takve promene, jer daju nadu da svi mogu krenuti tim putem. Jer, ako je mogao jedan, znači da je moguće. Kraj rasprave.

Oni aspekti ličnosti koji su više genetski uslovljeni i vezani za našu biologiju, jesu načini emocionalnog reagovanja ili naš temperament. Tu mislim da je i najmanja promena uvek vredna divljenja, jer su nam tu protivnici hormoni, neurotransmiteri i ostali vragovi, a gledajući samo iz ugla žene sa koliko tih promena se suočavamo skoro svakodnevno. Svoju emocionalnost je zdravije prihvatiti nego pokušavati promeniti, jer nam ona daje specifičan način doživljavanja stvarnosti i života. Čak i kada se divite onim samouverenim „balvanima“ što uvek izgledaju smireno i staloženo, znajte da je njihov unutrašnji život prazan i nemaštovit, za razliku od nas premaštovitih i presenzitivnih kojima nikada ne manjka „problema“ za rešavanje. Kod priče o temperamentu uvek stavljam napomenu da je neprihvatljivo koristiti svoj temperament za agresivnost ili manipulacije, jer naši viši intelektualni procesi to jako dobro filtriraju i daju smernice šta je društveno prihvatljivo, a šta nije. Zato izjava tipa „takav/takva sam i ne mogu to promeniti“ meni baš ne drži vodu. Hajde umesto toga da formulišemo konstruktivnu izjavu: „Ako povređujem sebe ili druge, onda je vreme za promenu, i ta promena će mi doneti dobro“.

Pomisao na život koji nije uvek unapred određen donosi veliku zebnju, a tako je i sa našim ličnim promenama. Da bismo krenuli možemo sebi reći da nepoznato ne znači opasno, da je rizik sastavni deo i da se najčešće isplati, da su nagrade velike i da imamo sve što nam treba da kroz taj proces prođemo, pa da imamo šta pametno da ispričamo našim unucima…  

Mirjana Lukač