ZONE
March 28, 2021
Pravo na grešku
April 11, 2021
Popularna američka krimi TV serija s početka XXI veka, Monk, prikazuje detektiva koji pati od, između ostalog, i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Njegova boljka je predmet ismevanja, kao što je to često slučaj i u realnom životu. Stoga, su ljudi koji imaju navedeni poremećaj dodatno opterećeni, jer je pritisak sredine često vrlo jak.
Najčeće, kod 80% klijenata se javljaju i prisilne misli i radnje. Poremećaj se dijagnostikuje i ako postoje samo prisilne misli ili samo prisline radnje. Znači, one se javljaju van kontrole klijenta. Misli su neprijatnog karaktera, npr. Mogao bih iskasapiti ženu kuhinjskim nožem! Mogla bih baciti sa sprata svoje dete! Želeo bih da mi roditelj umre! Misli povećavaju nivo anksioznosti (napetosti), jer osoba izjednačava pomisao sa činjenjem. Hrišćananska kultura pogoduje razvoju opsesivnih misli, jer pretpostavlja da se greh može počiniti i samom mišlju.
Prisilne radnje imaju funkciju zaštite. Osoba veruje da kad ih uradi, izbeći će neko zlo, neku katastrofu. Obavljaju se na ritualan način. Najčeće su: pranje ruku, brojanje, dodirivanje predmeta, nameštanje predmeta, proveravanje, tiho ponavljanje određenih reči. Vremenom rituali postaju bogatiji, sa sve više elemenata i većim brojem ponavljanja. Osoba gubi vreme, dok ih ne izvrši, a nema nikakvu funkciju.
Jedno od objašnjenja za nastanak i održavanje poremećaja jeste da je način razmišljanja osobe rudiment (ostatak) dečijeg razmišljanja. Dolazi do stvaranja uzročno-posledičnih veza tamo gde ih zapravo nema. Osim toga, rituali mogu nastati sasvim bezazleno, iz nekog sujeverja, praznoverja, poput: Treba se uhvatiti za dugme kada vidimo odžačara; Treba pljunuti kada ispred nas prođe crna mačka; Ne valja ustajati na levu nogu; i slično.
Početak poremećaja se vezuje za ranu adolescenciju, pred kraj osnovne škole i početak srednje. Kao što je gore spomenuto, neretko se dešava da osobe koje ispoljavaju znake opsesivno-kompulsivnog poremećaja, postanu predmet ismevanja. Dodatno su pod rizikom da razviju još tri vrste psihičkih poremećaja, a to su: depresija, panični napadi i socijlana anksioznost. Prva se može javiti, jer osoba nema kontrolu nad svojim prislinim mislima i radnjama, a isrpljuju je i čine disfunkcionalnom. Jednostavno, ne može sebe zaustaviti. Taj manjak moći da upravlja sobom, dovodi do pojave depresivnih misli – osećaj bespomoćnosti i besperspektivnosti. Ataci panike se javljaju kada osoba registruje neki telesni simptom, dok doživljava prisilnu misao ili vrši prisilnu radnju, i dotera je do nivoa katastrofe, kada pojača taj simptom i često doda još mnoge druge (lupanje srca, gušenje, trnjenje, knedla u grlu, slabost, nesvest, mučnina…). Socijalna anksioznost se pak, javlja zbog straha od ismevanja, blamiranja – Šta će drugi reći, ako primete kako se čudno ponašam? Svim snagama se trude prikriti svoje prisile, a kad im to ne polazi za rukom, povlače se iz socijlanih situacija.
Klijenti se za pomoć češće javljaju u već poodmakloj fazi bolesti, kada je ona udružena sa još nekom. Iz tog razloga je i tretman komplikovaniji i dugotrajniji. Najbolji rezultati se postižu kombinacijom psihoterapije i psihofarmaka
Mora se naglasiti da opsesivno-komplusivni poremećaj nije isto što i ličnost koja ima opsesivno-kompulsivne crte. Ova poslednja se često opisuje atributima: pedantan, precizan, savestan, odgovoran, voli red, tačan, vredan. Preferiraju dobro uhodane načine života. Ne vole iznenađenja. Oni su često visoko funkcionalni, za razliku od onih koji imaju poremećaj, jer ih on čini disfunckionalnim. Misli i radnje su prisilne i nesvrsishodne.
Irena Banda
