ZONE

Koristeći Veneove dijagrame, naše sveobuhvatno pozicioniranje u svetu oko nas možemo svesti na obitavanje u tri zone. To su: zona komfora, učenja i panike.  Za poslednju, tvrdim da u realnosti ne postoji, ali je često doživljavamo, kao neku vrstu fantomskog uda i tada nam otežava život.

U zoni komfora se nalazimo kada se osećamo sigurno, na svom terenu, bez ulaganja napora. Sve nam je poznato. Verujemo da ne postoje iznenađenja. Na sve smo spremni. Ono je teren za ukorenjene navike. Nema rizika, ali ni mogućnosti napretka. Uljuljkavamo se u lažnu sigurnost, jer verujemo da je sve pod našom kontrolom. Kada ipak dođe do nekih nepredviđenih dešavanja, skloni smo preskočiti u zonu panike.

Ova poslednja se, na manifestnom planu, ispoljava u intenzivnom osećanju straha. Tada se povlačimo, izbegavamo svaku mogućnost koja nas može dovesti do disbalansa. Sve jače se čaurimo u svojoj, tzv. sigurnoj zoni, zoni komfora, koju bismo mogli uporediti sa ustajalom močvarom. Zonu panike doživljavamo isključivo kao opasnost, rizik po nas i naš život, kao i život nama bitnih.

Da bi nam bilo jasnije, navodimo primer:

Bojite se visine. Živite u prizemnoj kući. Radite od kuće. Ne odlazite kod rodbine koja živi na 17.-om spratu, niti posećujete turističke atrakcije koje su visoke, poput Ajfelove kule. Kada Vam neko spomene da bi bilo dobro da se pozabavite svojim strahom, Vi to doživljavate kao napad i kao da Vam je rekao da je jedini način borbe protiv straha od visine da skačete padobranom.

Ono što radite predstavlja zonu komfora, u kojoj se osećate sigurno, ali vremenom Vam i ono postaje teret, jer Vas guši. Radijus kretanja Vam smanjuje. Na drugom kraju je Vaše uverenje da se tog straha možete rešiti samo, ako uradite nešto potpuno oprečno, poput skakanja padobranom, što bi predstavljalo zonu panike.

Niko Vas ne tera ni na skakanje padobranom, ni na planinarenje po Himalajima! Ono što se nalazi u sredini, u zoni učenja iliti razvoja, je ono o čemu je govorio još davnih dana i čuveni ruski psiholog Vigotski. On je to nazivao zonom narednog razvoja. Opisivao bi je kao ono što još ne znamo, ali smo zreli da isprobavamo. Dete od 6 meseci nije zrelo da hoda, ali može da sedi. Kada napuni godinu dana, a neka deca i ranije, počinje praviti prve korake. Najpre uz pomoć roditelja, koji ga pridržavaju, a potom samostalno, hvatajući se za nameštaj. Dete je motivisano, a što je ključ, da stigne iz tačke A u tačku B. Te svaki put učini samostalno korak više, dok na kraju ne prohoda samostalno. Upravo je to zona učenja! Dete rizikuje da će pasti, da će se povrediti, ali prihvata taj rizik, jer zna da je vredan.

Ukoliko želimo da se rešimo straha od visine, moramo iskoračiti iz zone komfora. Mic po mic. Ukoliko želimo da naučimo bilo koju veštinu, moramo iskoračiti iz sigurnosti, jer nas ona ne gura napred, nego drži zarobljene u mestu!

Kao što je pomenuto, motivacija za promenom je prvi korak. Drugi je da se aktiviramo. Odredimo sitne korake, čiju realizaciju možemo lako ispratiti, jer je to još jedan princip poznat iz psihologije učenja – nagrada kao stimulacija. Uspeh nas dodatno motiviše, a tada smo spremniji uložiti više napora u postizanje krajnjeg cilja.

Vigotski je govorio i o zrelosti organizma, kao bitnom faktoru. Tek kada donesemo odluku, kad ona sazori u našoj glavi, postane unutrašnji motiv, tek tada smo spremni pokrenuti se. Dok god gledamo slike vitkih ljudi, čitamo recepte za mršavljenje i tragamo za čudotvornim lekovima, nismo spremni da i preduzmemo korake za gubljenje viška kilograma. Ali kada prelomimo i budemo spremni na nelagodnost, koja nas čeka, pošto se odričemo određenih namirnica koje i te kako volimo, a znamo da to činimo jer imamo udaljeniji cilj pred očima, a to je da naštelujemo naš BMI (body mass index) u zdrav interval, tek tada smo spremni na iskorak iz zone komfora u zonu učenja.  Kinezi imaju izreku: Kada vreme sazri!

Irena Banda, psiholog