PREŽIVLJAVANJE VS BLAGOSTANJE

Da bi ljudi razumeli jedni druge, neophodno je da mogu da se zamisle u njihovoj poziciji i prožive emotivna i psihička stanja te osobe. Problem nastaje kada su okolnosti života toliko drugačiji da se čini nemogućim i nespojivim razmišljati o tuđem životu, jer je naš daleko drugačiji.

Uz sve podele koje među ljudima postoje, jedna o kojoj se ne priča dovoljno, je podela na ljude koji žive u zoni preživljavanja i na one koji žive u zoni blagostanja. Iako i unutar ovih zona postoji podela na niži, srednji i viši „sloj“, ipak se jasno razlikuju te dve kategorije životnih okolnosti.

 Plastičan primer za to je čuvena Maslovljeva hijerarhija motiva, gde je on jasno naveo koje su niže (osnovne) ljudske potrebe, a koje su više. Kao najnižu ljudsku potrebu, Maslov navodi potrebu za zadovoljenjem fizioloških potreba (zadovoljena potreba za hranom, vodom, snom, telesnom temperaturom itd), dok kao sledeću navodi potrebu za sigurnošću. Ova potreba se može shvatiti na više načina, jer nam je sigurnost važna u smislu egzistencije, ali i kao osećaj bezbednosti. Pravila vezana za ovu hijerarhiju su veoma jednostavna: dok nisu zadovoljene niže potrebe, one više se neće ni javiti. I upravo tu, u najvećoj meri staju svi oni koji su u zoni preživljavanja…jer je nemoguće razmišljati o svojim aspiracijama i ostvarenju mladalačkih želja, ako se svaki dan borimo sa egzistencijalnim strahovima, jer je nivo neizvesnosti preogroman. U nekim zemljama ovo nije velik problem, jer osobe još u toku odrastanja znaju koji nivo obrazovanja će im omogućiti koju vrstu posla i zarade i pripremljeni su na očekivani ishod, njihov život je stabilan, zadovoljavajući, potpuno prihvatljiv. U uređenim državama, prosečni ljudi mogu da žive prosečne živote. Sa druge strane, u zemlji poput Srbije, prosečna osoba je ona koja ne zna da li će imati siguran posao narednih godinu dana, da li će imati priliku da se oproba u nekoj drugoj profesionalnoj sferi, ako ostane bez posla, da li će imati bilo kakav uređen sistem podrške ili će biti prepuštena sebi. I to je ono što održava i jača strahove, što ljudima ne dozvoljava da se usude da promene posao iako je očigledno da im ne odgovara. To je ono što stvara nepregledan broj nesrećnih osoba. Da su rođeni negde drugde, možda bi im glavna briga bila kuda ići na letovanje?

Više potrebe, po Maslovu, su potreba za ljubavlju i pripadanjem, potreba za poštovanjem i samopoštovanjem i potreba za samoaktualizacijom. One se javljaju tek kada su niže potrebe stabilno i svakodnevno adekvatno zadovoljene. Tek tada osobe imaju privilegiju da se bave svojim interesovanjima, hobijima, da isprobavaju nove stvari bez osećanja krivice, da sebe razmaze i udovoljavaju sitnim i krupnim hirovima. Po definiciji, osobe na najvišem nivou hijerarhije uživaju u ostvarivanju svih svojih mogućnosti i potencijala… To nije automatski znak i recept za srećan život, ali više vuče ka životu koji je vredan življenja, jer se osobe ne osećaju kao da su u vrtlogu bespomoćnosti.

Na jednom predavanju sam prvi put osvestila ovu razliku među ljudima i veličinu jaza koji stoji između njih. Jedni ne mogu da razumeju druge, jer su im životni prioriteti različiti. Kao što kaže narod „Sit gladnom ne veruje“ ili „Zdrav čovek ne misli o bolesti“… tako i ljudi imaju sklonost da izbegavaju neprijatnosti. Da li imamo pravo ikoga da osuđujemo? Ili treba da se držimo stava da je svako odgovoran za okolnosti svog života?

Svet bi bio lepše mesto, kada bi „elita“ radila na širenju blagostanja i uvidela koju odgovornost imaju prema društvu zbog povlašćenog položaja. A nagrada sigurno neće izostati.

Mirjana Lukač, psiholog