Die Welt test – Svet test
June 18, 2023
Šta je anksioznost?
Anksioznost je negativna nezdrava emocija, kod koje očekujemo da će se nešto loše desiti u budućnosti, da je verovatnoća da se to desi najmanje 100%, a možda čak i više, i da se mi sa njom nećemo moći nositi. Što znači, da realna opasnost ne postoji ili je minimalna. Za razliku od nje, postoji emocija STRAHA, koja ukazuje na to da postoji realan izvor opasnosti. Recimo: Šetamo ulicom i nailazimo na grupu mladića sa baseball palicama, koji idu ravno prema nama. Za očekivati je da ćemo osećati strah. U toj situaciji možemo ili pobeći, ili se pripremiti za borbu i boriti se, ili se zamrznuti (flight-fight-freeze). Druga situacija: sedimo kući i razmišljamo: „Šta ako izađem na ulicu i sretnem grupu mladića sa baseball palicama?“ i odlučimo da ni ne izađemo, jer nas preplavi osećaj anksioznosti, koji prepoznajemo po telesinim simptomima, poput: hladan znoj, treperenje u stomaku, tremor ruku, nogu, preznojavanje…
Kako prepoznati da li dete pati od anksioznosti?
Postoje urođeni strahovi, koji se javljaju neposredno nakon rođenja. To su strahovi od gubitka podloge, jakih zvukova, nagli pokret, osećaj bola. Ostaju tokom celog života.
Oko 6.-8. meseci se javlja strah od nepoznatih, što je odličan znak, jer možemo biti sigurni da se dete vezalo za roditelja/staratelja i gradi bazično poverenje. Do treće godine se pojavljuje strah od mraka, kao razvojni strah.
Od treće godine se javljaju simbolički strahovi – od određenih bića (čudovišta ispod kreveta i ormara, junaka crtanih filmova i filmova uopšte), prirodnih nepogoda (grmljavine, munje), pojedinih životinja, određenih situacija, poput odlaska kod lekara. Najlakše se prepoznaje po izbegavajućem ponašanju. Ne žele da se suoče, da isprobaju, da ostanu u situaciji ili sa osobom. Glasno protestuju, plaču, otimaju se, beže.
Roditelj često podstiče detetovu anksioznost, svojim primerom. Neki od njih su prezaštićujući, drže dete za ruku i gde ne treba; a drugi im ne pružaju zaštitu kada je neophodna, pod sloganom: „Neka se čeliči!“. Potrebno je detetu pružiti zaštitu, ali ga i ohrabrivati da se suočava sa izvorima svoje anksioznosti. Postepenost u tom procesu je najbolji metod, umesto preplavljivanja, koje može još pojačati osećaj anksioznosti, a to dodatno dovesti do osećaja neadekvatnosti, nekompetentnosti i izgradnje negativne slike sebe.
Internet je pretrpan sadržajima koji su deci dostupni i razbuktavaju anksioznost. Roditelj je tu da ograniči pristup sadržajima, putem Family link-a. Odabraće one koji su prikladni za konkretni uzrast i ograničiti vreme provedeno na internetu.
Sa ulaskom u školski sistem, pojavljuju se novi oblici anksioznosti. Biti uspešan postaje imperativ. Neretko se srećemo sa decom koja bivaju kažnjavana zbog slabijeg školskog uspeha. Razlog neuspeha najčešće ne leži u „lenjosti“ deteta, već ima mnogo složenije korelate, koje je potrebno otkriti i blagovremeno lečiti.
U pubertetu na značaju dobijaju vršnjaci i njihovo prihvatanje. Može se javiti socijalna anksioznost, koju karakterišu strahovi od odbijanja, neprihvatanja, od blamiranja. Najčešće se prepoznaje po izbegavanju socijalnih situacija. A u školi se manifestuje kroz izbegavanje svih oblika usmenog izlaganja. Često je propraćeno i napadima panike, koji izgledaju veoma dramatično i za okolinu. Te se dete vrti u začaranom krugu, tačnije spirali, koja ga sve više odvaja od socijalnih dešavanja i ograničava sebi prostor za učenje socijalnih veština. U ovom slučaju je neophodna pomoć stručnjaka.
Koji su faktori rizika za njen nastanak ?
Svi ljudi su skloni anksioznosti. Napomenuli smo, da svi imamo urođene strahove.
Postoji jedna opšta uzbudljivost nervnog sistema. Kod nekih je ta uzbudljivost vrlo niskog praga. Njih u nauci nazivaju hipersenzitivnim osobama (ranjivi). Njihov organizam brže i burnije reaguje na bilo kakve stimuluse i potrebno im je duže vreme da se primire. Znači, postoji jedna genetska predispozicija. Mali je broj ljudi koji se mogu svrstati o navedenu kategoriju.
Učenje po modelu je vrlo prisutan metod. Primer su naši roditelji, vršnjaci, drugi autoriteti i njihovo ponašanje u određenim situacijama; kao i njihovo postupanje prema nama. Izbegavajuća ponašanja produbljuju anksioznost.
Kako je pobediti? Kako se leči?
Izlaganjem. Suočavanjem sa izvorom anksioznosti. Kroz iskustvo. Postepeno, uz podršku.
Čitati deci. Čitanje bajki, priča nije zastarelo. Vaš glas, vaše telo pored njihovog je najveći melem. Najdublja zaštita. A detetova mašta neiscrpan izvor zaceljenja.
Neki se protive čitanju izvornih Grimovih bajki, jer su pune hororističnih elemenata. Verujte na reč, nisu! One samo na simboličan način prikazuju detetu borbu dobrog i zla, ono što jeste zapravo život. Dete se sreće sa smrću. Ono ne shvata ireverzibilnost do neke 8.-10. godine. Ali je potrebno da se lagano uvodi i u tu temu, za koju mnogi smatraju da je tabu. R. Kipling predivno piše u romanu „Knjiga o džungli“ o borbi života i smrti. Crtani film „Coco“, takođe obrađuje pomenutu tematiku. Izvanredni su crtani filmovi „U mojoj glavi“ prvi i drugi deo (Inside Out), kao i „Udruženje monstruma“ (Monsters Inc.).
Ukoliko roditelji primete promene u ponašanju ili simptome anksioznosti kome mogu da se obrate?
Najpre sebi. Dete produkuje simptom jer mu je neka potreba uskraćena. Ne oseća se sigurno, ne dobija dovoljno ljubavi i pažnje, možda jer se rodio mlađi član porodice, možda jer se neko razboleo, odselio… Ohrabrivati dete, biti mu podrška u prevladavanju izvora anksioznosti. Ukoliko ne postižu željene rezultate, mogu se obratiti stručnjaku, najpre psihologu, a potom psihijatru, ukoliku su problemi tvrdokorni i onesposobljavaju detetovo svakodnevno funkcionisanje.
Kako razlikovati anksioznost od depresije?
Često se dešava da gore pomenuti poremećaji idu jedno s drugim. Ukoliko anksioznost ostane netretirana, dete razvija negativnu sliku sebe, koja rezultira depresivnim raspoloženjem. Kod depresije se registruje ne samo povlačenje iz situacija koje su proglašene kao izvor opasnosti, nego opšte povlačenje, nezainteresovanost, zaravnjenost afekta. Gubitak interesovanja i uživanje u aktivnostima u kojima je do tada uživalo. Povlačenje iz socijalnih zbivanja.
Kako izgleda depresija kod dece?
Kod dece se depresija najlakše prepoznaje po izlivima besa. Dete postaje svadljivo, impulsivno, a da do tada nije pokazivalo slično ponašanje. Drugi alarmatni znak je osećaj konstantne tuge i beznadežnosti. Sa tim se udružuju poremećaj sna, apetita (koji mogu biti ili previše izraženi ili upravo suprotno). Dete se često žali na umor, a bez razloga. Žalbe se odnose i na glavobolje, bolove u stomaku, koji ne prestaju na medicinske intervencije. Poremećaj koncentracije se najčešće primećuje kroz slabiji školski uspeh. Dete se povlači iz socijalnih situacija. Izbegava društvo, ne predstavlja mu više uživanje ni upražnjavanje hobby-ja, sporta… Postaje preosetljiv, naročito na kritike i odbijanja. Sve doživljava veoma lično. Plač bude neutešan, a u težim situacijama izostaje. Tada se mogu pojaviti samopovređujući obrasci ponašanja – seckanje po rukama, butinama, koji dugo budu neprimetni roditeljima. Podvlačimo: samopovređivanje nema nameru oduzimanja života sebi, već ublažavanje bola, emocionalne patnje. „Želim da osetim!“ – izjavljuju adolescentni koji se samopovređuju.
Najdublji stepen depresivnosti predstavlja pojava suicidalnih ideja i pokušaja.
Šta roditelj može da preduzme?
Da posveti više KVALITETNE pažnje detetu. Ne da ga obasipa materijalnim stvarima, nego da posveti vreme detetu kroz razgovor, organizovanje zajedničkih aktivnosti, izvlačenjem iz „jazbine“ (sobe) u koje se dete povlači za najveći deo dana i noći. Ukoliko primete oblike samopovređivanja, obavezno se obratiti stručnom licu. Osim seckanja, pod povređujućim, riskantnim ponašanjem se podrazumeva i zloupotreba alkohola, i psihoaktivnih supstanci, koji su dostpuniji svima više, nego ikada; te bežanje iz škole, od kuće, udruživanje sa vršnjacima koji pokazuju sklonost delikventnom ponašanju (poput razbojništva).
Zašto deca postaju depresivna?
Iz istih razloga kao i odrasli. Za sve u našim životima su odgovorna tri faktora: genetika, sredina i aktivnost pojedinca. Marin Seligman, jedan od „otaca“ pozitivne psihologije je najpre došao eksperimentalnim putem do koncepta naučene bespomoćnosti i odredio je za jedan od glavnih faktora nastanka i održavanja depresivnog raspoloženja. Ta činjenica mu nije dala mira, dok nije otkrio da postoji i koncept učenog optimizma, koji predstavlja slamku spasa za sve koji se bore sa ovom podmuklom bolešću. Više na tu temu možete pročitati u njegovoj knjizi „Naučeni optimizam“. Genetska predispozicija se ne mora manifestovati, može se natpisati, ako jedinka živi u zdravoj, podržavajućoj sredini i ako je stekla dobre navike i zalaže se za sebe.
