DEPRESIJA

Bole me leđa.

Imam česte glavobolje.

Nekako mi je muka od hrane. Ne jede mi se.

Ranije me krevet izbaci.

Lako se zamaram.

U većini vremena sam razdražljiv, napet, nervozan.

Drugi mi idu na živce, stoga ih izbegavam.

Da li biste rekli za gore navedene tvrdnje da upućuju na depresiju, danas već „narodnu bolest“? Naravno da ne. Ne bi ni stručnjak na pomen samo jednog od nabrojanih tegoba dao zaključnu dijagnozu. Ali kada se simptomi javljaju u buketu, postaju indikativni. Ovakvo određenje sopstvenog depresivnog stanja je karakterističnije za muškarce, koji nisu naučeni, naročito u našem podneblju, da izražavaju svoje emocije. Doživeti emociju i još je i pokazati, u našoj kulturi, predstavlja slabost. A pošto one postoje i javljaju se, njihovo potiskivanje ih još ne čini da nestanu, nego se samo pretvaraju u neki drugi oblik, bila to neka druga tzv. organska bolest ili neka emocija koja je društveno prihvatljiva, uz koju se redovno udružuje disfunkcionalni oblik ponašanja, koji onda postaje okidač i razlog javljanja osobe za stručnu pomoć.

Pored navedenih atipičnih znakova, postoje i lakše prepoznatljivi, tipični znaci depresivnog raspoloženja. Neke od njih su: plačljivost, osećaj bezvrednosti, besperspektivnosti, snažan osećaj krivice i  kažnjenosti, teškoće prilikom donošenja odluke, pad seksualnog nagona, suicidalnost, koja se može javiti kao ideja, ali i kao pokušaj.

Knjige tvrde da se stanje može nazvati depresijom, ukoliko simptomi potraju barem dve nedelje. Ono što nam je iz prakse poznato, da se ljudi za pomoć javljaju već u poodmakloj fazi, nakon nekoliko meseci, pa neki čak i nakon nekoliko godina. Ne prepoznavši bolest, najpre će se javiti lekarima drugih specijalnosti i tek kad im nema pomoći, ni dijagnoze, obraćaju se psihijatru ili psihologu.

Lečenje može biti uz pomoć lekova, antidepresiva. Ali u zavisnosti od težine i oblika, mogu se kombinovati i anksiolitici, koje pak naši ljudi koriste i na svoju ruku (Bromazepam, Bensedin, Ksalol…). Psihoterapija se pokazala kao vrlo učinkovita, naročito kognitvna terapija, gde se radi na otkrivanju misaonog toga, koji generiše depresivno raspoloženje. Kognitivna iskrivljenja se potom preispituju i na kraju koriguju formiranjem novih, ispravnih kognicija, misli, koje će stabilizovati osobu na duže staze.

Ubedljivo najbolji lek u borbi protiv depresije je aktivnost pojedinca. Bez obzira koliko vam teško pada, koliko vas krevet vuče, osećate da nemate snage i verujete da ništa nema smisla, zainatite se i radite upravo suprotno! Kao što se kaže da apetit jača, dok se jede, tako se i volja, snaga vraćaju, ako se pokrenemo!   

Irena Banda, psiholog